Ars sacra

МИОДРАГ ЗУБАЦ, СЛИКАР БОГОТРАЖИТЕЉСКЕ ИМАГИНАЦИЈЕ
Магична светлост праискуства
Ако је слика искрена и истинита, онда је дубоко лична и то одређује њену уметничку снагу. Искреност и истинитост су предуслов лепоте и важнији су од ње. Миодраг Зубац је за своју уметност нашао неку готово идеалну тачку постојања, између фигуративног и апстрактног, надреалног и традиционалног, чудовишног и божанског. Његово сликарство је дубока мисаона ћутња, тишина након Великог Праска, спознаја са одсевима из највеће дубине

Пише: Јово Бајић

Плаво и златно су боје које се најчешће срећу на сликама Миодрага Зупца. Плава је боја душе, а златна мудрости. Овим двема бојама одликовало се и византијско сликарство. Наравно, између византијске сакралне уметности и дела Миодрага Зупца разлика је огромна, не само временска. Повезује их, ипак, она светлост која исијава из византијских икона, а зрачи и са Зупчевих слика. Има и заједничких мотива, рецимо крст.
Зупчев ликовни израз, развијен на средокраћи XX и XXI века, има одлике фантастичног сликарства. На граници је реалног и апстрактног, са јаким елементима магичног реализма.
Када је 1990. почео да се професионално бави сликарством, ликовна критика га је добро прихватила и подржала. Пролазио је кроз разне стваралачке фазе, марљиво радио, направио велики број слика. Стигла су, још увек стижу, бројна признања. Ове године, на пример, припала му је Награда града Аранђеловаца за допринос сликарству, за њега посебно важна због тога што је рођен у овом граду и што је растао уз аранђеловачку уметничку манифестацију „Мермер и звуци”. Зубац је и један од оснивача престижне аранђеловачке Ликовне колоније „Орашац”. Круна овогодишњих успеха је управо завршена изложба Зупчевих цртежа под насловом „Преображај”, приређена у Градској галерији „Мостови Балкана” у Крагујевцу, једној од најпрестижнијих на балканским просторима.

ЈЕЗИКОМ АРХЕТИПОВА

– Слика мора бити искрена и истинита. То је моје главно гесло – каже Миодраг Зубац за Националну ревију. – Искреност и истинитост два су појма која не могу један без другога. Ако је слика таква, искрена и истинита, онда је она дубоко лична и то одређује њену уметничку снагу. Истинитост и искреност су предуслов лепоте и важнији су од ње.
Ако удовољи захтевима истинитости и лепоте, слика мора да носи интуицију и мисаоност, што је уочио и познати ликовни критичар Срето Бошњак, који је за овог уметника рекао: „Миодраг Зубац се приближава једном архетипском језичком моделу којим се једино може ући у прелогичке, поетске просторе бића. Зубац је сликар фине имагинације и дубоке интуиције, често у власти подсвести, па су му сликани призори надреалне пројекције неке магијске светлости праискуства. Због тога његова слика носи неки чудан печат тајне...”
Тај свој фантастично-реални свет, плод целокупног његовог искуства, Зубац прерађује у тишину и симболе, негде на релацији између Аранђеловца и Београда. У Аранђеловцу је рођен и одрастао, тамо му је родна кућа, у њој је атеље где је настала већина његових слика. Високо образовање је стекао у Београду, граду за који је и данас везан, у коме и даље налази духовне изазове. Дипломирао је на Филозофском факултету (отуд склоност ка промишљању), али целог живота се није одвајао од сликарског блока и боја. Једно време се упоредо бавиo професорским послом и сликарством, све док 1990. сликарство није потпуно превагнуло.
Прву значајнију самосталну изложбу имао је у Београду, у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији. Сву дотадашњу стрепњу да ли је на правом путу отклонила је ликовна критика, која је ову изложбу дочекала похвалама. Потом је приредио седамнаест самосталних и преко сто групних изложби у земљи и иностранству. И мимо тога, слике су му излагане у разним престижним галеријама. Учествовао је у више од сто хуманитарних акција и ликовних колонија. Ради углавном у техникама уље и акрилик, а у последње време све га више привлачи цртеж.

О КАМЕНУ И ПРОЛАЗНОСТИ

Своју сликарску авантуру Зубац је започео релативно касно. У његовим сликама наслућује се одсјај нашег поднебља, с истанчаним призвуком националног и православног.
– Уметност је увек лична. Најидеалније је када уметничка дела прате уметника и личе на њега. Моје сликарство и моје поимање уметности супротставља се, дакле, новој глобалној псеудоестетици званој new аge, јер она настоји да несагледиво богатство различитости и непоновљивост сваког правог личносног израза у уметности испегла и поништи – каже Зубац.
Одушевљен је сликарством Дада Ђурића и Френсиса Бејкона. Цени Саву Шумановића и Петра Лубарду. Одговоре на нека кључна егзистенцијална и философска питања пружили су му и есеји Беле Хамваша, а у последње време чита дела руских боготражитеља. На његов уметнички сензибилитет утицала је и музика чудесног уметника Вангелиса, коју деценијама слуша.
После изложбе у Младеновцу, један посетилац показао му је есеј Беле Хамваша „Екстаза стене”. Прочитавши, схватио је да је све подложно пролазности, па и камен, тај симбол постојаности. Чак и „камен мудрости”, о којем су говорили средњовековни алхемичари, подложан је промени, круњењу и нестајању. Зупчевој заокупљености каменом вероватно је допринела и чињеница да су његови преци Херцеговци, те да дубоко у себи памти те давне камене пределе.  То је био један од разлога настанка његовог сликарског циклуса Тајни живот камена.
Зупчеву везаност за камен уочио је и наш угледни сликар и ликовни критичар др Милија Белић, који каже да се камен „јавља као примордијални симбол материјалности и уједно прва инкарнација духа, а дух као обитавалиште свеукупног космоса. Свеједно да ли је у питању камен – камен, форма од камена, стећак, камен – капија, камен – гнездо, или осликани камен икона...”
Док је током једне ликовне колоније сликао крст, пришла му је монахиња из Манасије којој се допао његов рад. Године 2006. позван је у тај средњовековни манастир, где је насликао крст и поклонио га манастиру. Од тада, крст се као симбол често јавља на Зупчевим платнима. Он је за њега чудо преображаја, симбол љубави. У хоризонтали крста он осећа човека, у вертикали Бога, а све заједно представља симбол васкрсења, без кога би све било узалудно.
Бавећи се неким есхатолошким питањима, Зубац је истовремено стварао нове циклусе слика. Повод за циклус Горе, иза облака биле су фотографије које су му пријатељи донели из грчких манастира Метеора. Један од ликовних критичара приметио је да је на његовим платнима из тог циклуса ухваћен тренутак тишине настао после великог праска. Ређали су се циклуси слика: Коначно боравиште, Пред крај времена, Велики летећи плазавци. У сваком од ових циклуса покушао је сликарским средствима да постави или реши једно егзистенцијално питање. У делу Смисао стваралаштва руски боготражитељ Николај Берђајев стваралаштво изједначава са аскезом. Ако уметник аскетски приступи свом послу, ако се развија нормално, он мора да дође до Бога.
У такву дубоку уметничку аскезу утонуо је и Миодраг Зубац.

***

Изложбе и признања
Миодраг Зубац (Аранђеловац, 1951) члан је УЛУС-а, Арт форума и многих других удружења ликовних уметника Шумадије и Србије. Значајније самосталне изложбе у престижним галеријама приређивао је у Аранђеловцу (1986, 1989, 1990, 1994, 1997, 1998), Београду (1992, 1998, 2000), Крагујевцу (1994, 2008), Сомбору (2007), Младеновцу (1994, 2005), Великој Плани (1994), Убу (1996), Сопоту (1994).
Међу бројним признањима истиче се „Златни печат” УЛУБ-а (2004), Награда ликовне колоније „Селтерс” (2004), „Јулска награда” града Аранђеловца за допринос ликовној уметности (2008).
Његове слике налазе се широм Србије, код бројних љубитеља уметности, као и у галеријама и музејима. Један број њих је и у САД, Канади, Шведској, Бугарској, на Канарским острвима.

***

Девето небо
Ликовни критичар Дејан Ђорић овако је окарактерисао Зупчево сликарство:
„Нашавши за своју уметност неку готово идеалну тачку постојања – између фигуративног и апстрактног, надреалног и традиционалног, чудовишног и божанског – Зубац називом Дубока тишина скоро манифестно дефинише своју поетику. Заиста, ради се о ономе што сликарство и јесте – дубока мисаона ћутња, спознаја са одсевима из највеће дубине. Тај философски, тачније онострани, смисао сликарства у Зупчевом делу присутан је и формално. Капије света, стећци, бели монолити, монументи, рајски перивоји, свети крстови, споменици и симболи не само неких несталих култура, већ пре призори древности, Иштар дунавски и девето небо, чудовишта и тајна живота камена о коме је певао Микеланђело, чине ове слике кључевима, шифрама преласка у друге, више сфере бића...”